Zaceci humanizma i renesanse u Italiji; drustveno-ekonomske osnove nove kulture
Naporedo sa opstim preobrazajem u 15. i 16. veku nastajali su novi sadrzaji i umetnosti, nauci i kulturi uopste. Zapazeno je pojacano interesovanje za dela grckih i latinskih pisaca. Njima se u ovom periodu, pored svestenika, sve vise bave i svetovna lica. Smatralo se da to proucavanje starih pisaca i usvajanje njihovih misli usavrsava i oplemenjuje coveka, pa su to proucavanje nazvali covecanskom naukom ( humanitatis studia ), te je po tome i citav novi pokret nazvan humanizam. Pojam renesansa koji se upotrebljava za humnisticku kulturu znaci obnovu anticke kulture. Jos krajem srednjeg veka mnoge pojave u kulturnom zivotu i teznje pojedinaca ocenjivane su kao otpor prema sholastickoj ucenosti kojom se tezilo da se dokaze da su verske istine u isto vreme i istine razuma. U novom pokretu tezilo se da se sto bolje shvati duh anticke kulture, pa se onda pocelo i ugledati na nju i stvarati u tom duhu. Tezilo se da se istovremeno razviju i dusevne i telesne sposobnosti. Nova kultura nastojala je da izmiri i spoji humanisticke ideje sa duhom hriscanstva ciji je uticaj bio veoma veliki. Doba humanizma i renesanse jedno je od obelezja koje oznacavaju prelaz iz srednjeg u novi vek. Na tim novim shvatanjima i osecanjima razvila se sva novovekovna kultura, prosveta i umetnost. Italija je bila ognjiste te nove kulture. Humanisticke skole odlikovale su se narocito ucenjem jezika, knjizevnosti i filozofije starih Grka i Rimljana. Ovaj novi i siroki kulturni pokret, renesansa, deli se na ranu renesansu ( kvatrocento ), koja pripada 15. stolecu, dakle srednjem veku, i na kasnu renesansu ( cinkvecento ), koja pripada 16. stolecu, dakle novom veku.
Duh nove kulture mogao je ovladati i razvijati se blagodareci cinjenici da su njeni poklonici i zastitnici, mecene, bili i vladari i bogati gradjani. Nova knjizevnost i umetnost imala je zastitnike u papama, republikanskim vladama i vladarima, velikim i malim. Oni su u Italiji i u drugim zemljama Evrope pomagali humaniste i umetnike renesanse. Dakle, nosioci nove kulture bili su visi slojevi drustva, koji su bili u mogucnosti da steknu potrebno obrazovanje i da se krecu u obrazovnim krugovima ocekujuci da ce biti zapazeni i ovekoveceni u delima istaknutih umetnika i knjizevnika. Tako se uz pape i vladare obrazovao i krug bogatih prosvecenih gradjana, i svi su oni tezili da u svojoj sredini sto vise razviju novi duh u kulturi, cije je osnovno obelezje bilo individualizam u politici i javnom zivotu, empirizam u nauci, realizam u umetnosti i nacionalizam u poslovanju.
 |
 |
 |
 |
 |
 |